Nekad nam se čini da je previše propuštenih prilika iza nas. Razočaranost trenutkom, osvrt preko ramena, sa naočarima iskrivljene dioptrije. Krivica, zapitanost, ljutnja i, konačno, strah. Mogli smo… ne, morali smo bolje!
Koliko puta smo se pitali da li smo svoje “životne šanse” iskoristili?
Da li smo ih prepoznali? Šta bi bilo da smo drugačije odlučili?
Kako se “prave šanse” prepoznaju? Iskustvom i raciom ili intuicijom i “osećajem”?
Tesko je sa bezbedne distance, retrogradno, proceniti šta je bila „prava šansa“?
Da li bismo je i dalje doživljavali kao pravu da je odabrana? Iskrivljene predstave sećanja, projekcije želja, anticipacija željenih ishoda… Možda se jednostavno dosta toga ne bi ni desilo. Ako ćemo ozbiljno, ko zna… niko, emocije tu mute vodu. Ono što nam se danas čini dobrim, propuštenom prilikom, možda to zapravo i nije. Prošlost nas određuje, budućnost usmerava, a jedino je aktuelni trenutak prava prilika za nas. Jedino na njega možemo uticati.
Cilj je uvremenjeno prepoznati zahteve koji dolaze iz sistema čiji smo članovi, i svoje potencijale i kapacitete staviti u funkciju njihovog ispunjenja. Dobro iskorišćena šansa su blagovremeno prepoznata pravila, shvaćen dominantni diskurs uverenja, sklad ličnih i opštih prioriteta i jasni ciljevi.
Mali, ostvarivi ciljevi su potpora samopoštovanju a lekoviti neuspesi deo iskustva koje određuje naše budeuće izbore. Dobro iskustvo je iskorišćena prilika.
Instikte smo izgubili, a strahove zadržali, oslanjamo se na saznanje, integrisano i celovito. Svaki trenutak postignutog sklada sa sobom i najbližim, sa ličnim i opštevažećim, sa potrebom i limitom, jeste dobro iskorišćena prilika. Doživljaj koji treba poneti sa sobom, kao vetar u jedra za budućnost.
Grešimo što se bavimo „propuštenim prilikama“ , umesto da pamtimo iskorišćene. Biti uspešan ne znači nemati neuspehe. Neuspesi nas izgrađuju i jačaju, trebaju nam. Zašto ih prebrojavamo i zovemo „propuštenim šansama“?
Hrabro je stati iza svojih izbora, ne braniti se jednostavnim objašnjenjima o sreći, sudbini ili slučaju. Različitost je važna, propuštene šanse personalizuju. Pomažu nam da nam mitovi o nama samima evoluiraju, da se individualizujemo. Samo tako celoviti, autentični i različiti možemo sa drugima da gradimo odnose koji uvažavaju lične vrline i nadarenosti i potencijale.
Naše „propuštene šanse“ su deo nas, ne sudimo ni sebi ni njima, ne procenjujmo jer ne znamo, već ih ponesimo sa sobom, ko zna kad će nam sećanje na njih zatrebati.
Autor teksta:
Dr Aleksandar Misojčić