Bela pčela je termin kojim se označava najdalji predak.
U konkretnim primerima genealogije porodičnih stabala, bela pčela je ženskog roda, supruga belog orla, ali znajući sve to, želela sam da izbegnem svaku asocijaciju na dvoglavog orla sa srpske zastave, na velikog cara, alfu i omegu grandiozne srpske države.
Ikar je leteo previsoko, blizu Sunca, zato je ostao bez krila i pao u more. U ikonografiji mita podseća na Dušana. Dakle, da li je on Ikar ili bela pčela? Zavisi od toga da li na to pitanje odgovaraju Dušanovi savremenici ili potomci.
Autor je predstavio čoveka svog vremena, ljudsko biće, dalekog pretka koji nas do sada nije mogao ničemu naučiti jer ga nismo razumeli, povezali hronološke činjenice u jednu održivu celinu koja može da isprede isceljujuću priču, punu značenja. Tako sam doživela Misojčićev narativ.
Svesno izabravši da u visoko ambicioznom i narcisoidnom Nemanjiću, koga do danas ignoriše SPC, uprkos kolektivnom slepilu, pre vidim ikonu, zlatom okovanu, i cara i patrijarha, lice ni muško ni žensko, animu i animusa, “belu pčelu“ svakoga od nas, čoveka svetovnog ali i duhovnog, našeg dalekog pretka koji nam je zahvaljujući autoru postao blizak, pitom i blistav.
Žao mi je što profesor Vladeta Jerotić nije dočekao da bude recenzent ove knjige, kao teolog i neuropsihijatar. On bi prvu “Psihobiografiju cara Dušana“ podržao, a nakon maestralnog očovečenja Dušanovog, verovatno bi tragao za njegovim oboženjem i rušenjem viševekovnog tabua. Posle jedinstvene biografije, svi lakše vide da je car go, odnosno da je tepih neznanja i nesporazuma bio prekratak.
Kao i u žitijima svetitelja, Dušan je od svog rođenja hodao po trnju, bio zatvoren, prognan, suočen sa porodičnom tragedijom, sa majčinom smrću, sa okrutnošću mlade maćehe, sa nejasnim, ambivalentnim odnosom prema ocu i dedi, između ljubavi i mržnje. Prikazan je kao dečak izbeglica, talac u Konstantinopolju, zajedno sa porodicom, prognan od dede, kralja Milutina Nemanjića. Njegov otac oslepljen je zbog pobune, a taj okrutan i vandalski čin učinio je njegov deda. Gledao je oca bogalja, predodređenog rođenjem da vlada, zauvek onemogućenog, dugo godina sa zavojima preko očiju. Potom je još u tuđini doživeo gubitak brata. Video je majku kako kopni za mrtvim sinom, i sahranio je. A onda je u Srbiju dovedena mlada maćeha, podobnija njemu nego ostarelom ocu.
Doktor Aleksandar Misojčić, psihijatar i psihoterapeut, svoje višegodišnje psihijatrijsko iskustvo sticao je u Institutu za mentalno zdravlje, a potom u sopstvenoj psihijatrijskoj ordinaciji “Reč“. Sistemski je porodični terapeut sa evropskim sertifikatom za rad na teritoriji Evropske unije. Usko se bavi dinamikom porodičnih odnosa. Ali, izuzev društvenog i profesionalnog angažmana, on je pokazao još jedan talenat, da nas kroz književnost upozna sa istorijskim ličnostima, oživi ih iz slojeva artefakata, predanja, istoriografija, učini ih sočnima i ukusnima našem umu, pružajući nam nesvakidašnje uvide o nama samima.
Zaista je iznenađujuće da se lekar ljudske duše prihvati njene arheologije, u originalnom delu, ne praktikujući ga kao sporadičan hobi, već kao ogled kojim razbija jedan od najtvrdokornijih srpskih mitova o Dušanu nedodirljivom, epskom, zmajevitom, smestivši ga u okvire ljudske egzistencije, oživevši sećanje na njega kao refleksiju, deo nas samih. Deo neba integrisan u nama. To je osnovna vrednost ove knjige. Tvrdnja da Dušan ipak nije Ikar nego bela pčela.
Silvana Hadži-Đokić
Tekst preuzet sa adrese: Car Dušan kao Ikar ili “bela pčela”? | Ekspres.net