Imaju li roditelji pravo na razvod?
Svaki četvrti brak u Srbiji završi se razvodom najčešće zbog dugogodišnje nemogućnosti da se usklade razlike u partnerskoj dijadi, da se reše sukobi, usled određenih očekivanja, idealizacije braka koji partneri unose u bračni život, zbog neverstava, psihopatoloških problema: psihičkih problema kod partnera, alkoholizma i nasilja u porodici.
Prema Porodičnom zakonu, do razvoda dolazi u situaciji kad su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života supružnika.
Ali kako to objasniti detetu i omogućiti mu da ima zdrave porodične odnose i ne nosi trajne posledice razvoda na duši?
Gde je granica između prava odraslih da traže sopstvenu sreću i prava deteta da odrasta sa mamom i tatom?
O turbulentnom periodu razvoda razgovaramo sa Ivanom Raković, porodičnom psihoterapeutkinjom.
Razvod je, kaže Raković, „faza gubitka koja pogađa ceo porodični sistem, tokom koje se prolaze različiti ciklusi tugovanja i različitih emocija“. Potrebno je od 1 – 4 godine da se porodični sistem vrati u stabilnost.
Koje tu emocije preovlađuju?
To je bolan psihološki proces, prati ga lepeza različitih osećanja, najčešće dominira ljutnja, osećanje krivice i osećanje odbačenosti. Odluka o razvodu ceo porodični sistem uvodi u promenu, konstruišu se nove priče o tome kako se živelo i kako će se živeti.Takve priče, nove priče, satkane od REČi , vrlo često imaju presudan uticaj na to kako će deca da razumeju i prihvate šta se dešava u porodici.
Šta je Vaša praksa pokazala, kad dolazi do razvoda?
Onda kada već duže vreme postoji disfunkconalan partnerski odnos. U takvim odnosima dolazi prvenstveno do gubitka bliskosti, gubitka emocionalno seksualne komponente, ali i narušene komunikacije između partnera u kojoj preovladava agresivnost i visok stepen kriticizma. To su tkv disfunkcionalni obrasci komunikacije. Ima ih još…
Partnerski odnos treba da podrazumeva ljubav, poštovanje, toleranciju, posvećenost i iskrenost. A na svemu tome treba raditi i takve vrednosti treba negovati. Ono u šta ulažemo trud daje rezultate.
Kad toga nema, mnogi partneri shvate da je najbolje da se raziđu, ali se mnogi kolebaju, ukoliko imaju decu, upravo zbog želje da ona odrastaju u porodici sa mamom i tatom. Kako pomiriti te dve želje?
Proces razvoda je izazov i za roditeljstvo i za lični razvoj. Kad je reč o roditeljstvu, važno je da vodimo računa o razvojnim potrebama deteta i da dete nema konflikt lojalnosti. To je onaj osećaj kad dete treba da odebere između mame i tate. Za decu je bitno da imaju autentičan doživljaj da su oba roditelja emocionalno prisutna, bez obzira gde se u tom trenutku nalazi drugi roditelj i bez obzira da li roditelji žive zajedno. Pravo na ličnu sreću ne isključuje pravo deteta da bude srećno sa roditeljima, makar oni ne živeli zajedno.
Kako razgovarati sa detetom i uveriti ga da ne mora da bira stranu?
Prvo, roditelji treba da objasne deci da razvod nije njihova krivica, jer to može da ostavi trajne posledice, dete ne treba da nosi osećanje da je ono krivo za razvod braka. Važno je da roditelji donesu odluku o tome gde će deca da žive, ali na osnovu procene o najboljem interesu deteta, a ne lične želje.
Vrlo je bitno da roditelji uvere decu da ih i dalje vole, bez obzira na to što su se razveli i da se uzdrže od omalovažavanja drugog roditelja i diskvalifikacije roditeljskih uloga onog drugog. Dobro je da se zadrži svakodnevna rutina, da se samo neizbežne promene u životu dece odigraju. Kontinuirano je bitno da se radi na roditeljskoj saradnji i da se tako omogući detetu osećaj stabilnosti i sigurnosti.
To sve zvuči lepo, ali mnogi će reći ‘ne možemo nas dvoje da se dogovorimo, kako će biti pouzdan ili pouzdana za dete’. Neki će prebaciti na dete da se dogovori sa drugim roditeljem, da uradi ono što oni nisu mogli. Kako da ono ne bude zloupotrebljeno?
Tu onda pričamo o tome kako postići funkcionalnu komunikaciju između roditelja. Potrebno je da se potraži stručna pomoćukoliko roditelji sami ne mogu da se dogovore, da se razume smisao roditeljstva i da se prorade priče. To znači da se osećanja osveste, prihvate, značajno da se osveste psihološke potrebe ispod besa, da se o tome razgovara. Obično na terapiji u takvim situacijama dominiraju osećanja besa, ozlojeđenosti, jer je vrlo često to razlog zbog koga ne može da se dođe do dogovora. Roditelji se često rukovode onim kako se osećaju, a ne interesom deteta. Ovo vrlo često može da eskalira u borbu moći, zato je značajno da se o tome razgovara. Razvod ne treba da bude rat između dve strane, treba da se radi na prihvatanju promene u novim ulogama i daljim zadacima. Promene su vrlo često bolne, ali bez promenea nema rasta i razvoja. Kada se napravi emeocionalni unutrašnji prostor u kojem svako za sebe može da misli, oseti i prorađuje gubitak tada dolazi i do procesa u kojem bolujemo i tugujemo na ”zdraviji” način. Jedino na taj način mi omogućavamo sebi slobodu, jer u suprotnom smo zarobljeni u emocijama koje nam ne dozvoljavaju funkcionalnu i zdravu komunikaciju i dalji rast. Tako dobijamo mogućnost da nastavimo dalje. To je priča o razvoju, a razvoj je proces.
Razvod i razvoj se razlikuju samo u jednom slovu. Mogli bi da se i u životu prepliću.
Da, važno je da u ovom izazovnom procesu partneri7roditelji ne ostanu zaglavljeni u poziciji žrtve, već da preuzmu kontrolu nad svojim životom i upravo da iskoriste krizu razvoda kao priliku da redefinišu sebe. Kada kažem ”’iskoriste” mislim na to da izvuku životnu lekciju iz iskustva, jer smisao života jeste u iskustvu koje imamo.
Tu nije uvek neophodna terapija, ali je jako važna karika ukoliko neko ne može sam da prevaziđe ovaj proces. Vrlo često se klijenti javljaju za pomoć upravo zbog toga jer ne znaju kako da izađu na kraj sa tim jakim bolnim psihološkim procesom, ili imaju jaku želju za osvetom, ali ukoliko imaju dobru podršku sredine, razvod se može prevazići i bez terapije. Zato je potrebno da partneri imaju odnose koji su značajni, da grade odnose koji daju smisao njihovom životu, a van partnerskog i roditeljskog odnosa, da imaju sopstvene prijatelje i članove porodice na koje se mogu osloniti.
Da se vratimo na odnos sa detetom. Kako podneti onaj užasan osećaj kad roditelj vidi da dete pati zbog njegove odluke o razvodu, bez obzira što zna da je ona možda najbolja u tom trenutku?
Neminovno je da će dete patiti, ali dečija perspektiva razvoda zavisi od uzrasta. Dete koje ima dve godine će manje shvatiti problem razvoda braka jer neće moći kognitivno da obradi na isti način kao dete koje je starije, ali će i dvogodišnje dete osetiti da se nešto dešava u porodici. Problem će više shvatiti predškolska deca koja su osetljiva na ta pitanja, kao i tinejdžeri ili adolescenti koji su izazovnom razvojnom periodu. Rekla bih i da nije sam razvod najteži deo, ukoliko se prolongira sukob i posle razvoda, onda to za decu može biti i to veća trauma od samog procesa razvoda. Ako jedno od roditelja prestane da bude roditelj, posle razvoda, i to je mnogo veća trauma za dete. Karl Gustav Jung je rekao: „Ne možemo živeti veče svog života, prema programu za jutro. Sve što se ujutro čini velikim, uveče će biti malo i sve što je ujutro bilo istina, uveče će biti laž“. Poruka je – proći će i treba prihvatiti i ta teška osećanja i ”poraze i padove” kao sastavni deo našeg života.
Šta ako ostane beleg, da je to „dete razvedenih roditelja“, nekad je ta stigma u društvu bila jaka?
Kad je REČ o stigmatizaciji dece, tu se desio veliki pomak, to je sve manje problem ili tema u društvu, ljudi su postali svesniji, mediji su odigrali važnu ulogu pričom o mentalnom zdravlju. Međutim, stigmu ne nose samo deca, već i odrasli. Razvod je i gubitak statusa, neko više nije ”oženjen/udata”, nego je razveden/a.
Prema jednoj studiji iz Velike Britanije, više od jedne polovine razvedenih parova oseća sramotu zbog neuspelog braka, a tome su dvostruko sklonije žene.
One imaju osećanje krivice što brak nije uspeo. Međutim, postoje i situacije u kojima deca osete veliko olakšanje zbog razvoda braka.
Mnogi odrasli kažu „moji roditelji su imali takav brak, da je bolje bilo da su se razveli“.
Jeste, i ja to često čujem u praksi.
Za kraj, na šta je važno da obratimo pažnju kad dođemo kod porodičnog terapeuta? Kako da znamo da je dobar?
Važno je da terapeut bude stručan, neko iz struke sa priznatom dugogodišnjom edukacijom, uz supervizijski rad tokom te edukacije, kao i neophodan lični dugogodišnji rad u toku iste.
Može li terapija da pomogne da se dvoje pomire?
Ukoliko su oba partnera motivisana da poprave svoj odnos i bračni život, apsolutno postoji rešenje. Kod partnera je važno da imaju i intelektuelne i psihološke kapacitete da razumeju jedno drugo. Ako nema te želje i motivacije za promenom, ili kapaciteta, tu neće biti pomaka.