Određeni periodi ljudske evolucije stavljali su na pijedestal potrebe razne materijalne stvari i nematerijalne pojmove. Preplaćivali smo začine, cenili so, trgovali tamjanom i smirnom, ali i vapili za slobodom ili iščekivali ravnopravnost. Savremeni čovek, utisak je, najviše od svega želi „mir“. Ta jednostavna reč od tri slova verovatno je zamena za reči spokoj, opuštanje, sklad ili već nešto lično i nedostujuće iz tog spektra „mira“. Kad razgovaraš sa čovekom koji ti se poveri da je negde zagubio „mir“, shvatiš da ta nedovoljno jasno definisana potreba ima za svakog drugo slično tumačenje, ali da nepogrešivo razumeš o čemu ti govori. Iako ne definišemo, razumemo se.
Savremeni život je brz, čineći mir skupom robom. Stresovi, izazovi, „tajminzi“, rokovi, i pritisci traže protivtežu. I zbog sebe da bi sutra još više pritisli, ali i zbog nepisanog zakona prirode da sve ima svoju nerazdvojivu suprotnost. Mnogi od nas se ne znaju opustiti, preplašeni su da sebi priušte grešku. Bojeći se toliko greške, mi je ne cenimo i uzalud sebe iscrpljujemo.
U toj borbi za neophodni balans, kuća je uvek na našoj strani. Kuća je zapravo reč za dom, a dom je uvek utočište. Kući se „vraćamo“, nju „sređujemo“ i „čuvamo“ i u nju samo po ljubavi odabrane primamo. Ona je porodična, lična i naša. Svi pod tim krovom je svojataju ne ljuteći se jedan na drugog zbog tog. Vikend je doba domova, dani kuće u našim životima. Između zidova koji pamte kafena mirna jutra i večeri sa mirisom konjaka, žive i tajne te kuće koje, za razliku od nas, njen prag nikad ne prelaze. U kuću se pravo iz porodilišta dolazi, u njoj se odrasta. To je jedino mesto u kome i pri mrklom mraku znamo da pronađemo šta nam treba. U njoj se čuje kako ona diše i ona se gledaju kako rastu. Kada se u našem narodu detetu želi reći da je ono za nekoga sve, kaže mu se „kućo moja“. Dom je mesto gde se lepota čuje.
U jednom indijanskom plemenu važi pravilo da se mlad muškarac ne može oženiti ako ne zna sagraditi skrovitu i prostranu kuću na čvrstom tlu. Vođeni praktičnim razlozima, nesvesno su nam dali autentičnu definisanost kuće. Dom treba da ima čvrst temelj na kome se kuća gradi, trangeneracijsku prepoznatljivost, jer kuća je između ostalog i kontinuitet. U kući mora imati „prostora“ da se skriju tajnovite sitnice i dovoljno prozora i polica da se hvalimo stečenim „životnim đinđuvama“. I još mora biti dovoljno skrivena da nas zna primiti u svoje utočište kad poput tih mladih indijanca istražujemo našu prašumu života, u kojoj vladaju neki čudni savremeni lavovi.
Autor teksta:
Dr Aleksandar Misojčić