Da li u vezi volite da igrate igre?

Igre su deo nezrele ljubavi.

Partneri treba da imaju otvorenu komunikaciju, u kojoj će se osećati sigurno, stvarajući prijatna osećanja topline i razumevanja bez „igranja igrica”.

Kakvi ste sa kontrolom?

Nezrela ljubav je posesivna ljubav.

U njoj želimo partnere koji će da rade samo za nas, koji su tu za samo nas i za naše želje i da ih mi držimo na radaru.

Sumnjičavi ste?

U nezreloj ljubavi ima uvek mnogo dilema, tenzije i nepoverenja.

Ne zaboravite da su partneri naše ogledalo, zato što predstavljaju nešto što treba da vidimo.

Zato, dobro otvorite oči.

 Šta je zrela, a šta nezrela ljubav?

Zrela ljubav podrazumeva odnos u kojem dve zrele ličnosti srazmerno utičući jedna na drugu, pospešuju lični rast i razvoj onog drugog.
Zadržavajući individualnost i slobodu, zrele ličnosti, bez obzira što imaju dovoljno integriteta da budu sami, ipak prave izbor da budu zajedno, gradeći tako i tu zajedničku potku onoga što zovemo odnos.
Što je potka čvršće i jače vezana, ali ne Gordijevim čvorom, što je više u nju utkano sposobnosti da volimo i onog drugog, a ne samo sebe, to je odnos zreliji.
Moja klijentkinja Ružica je to odlično opisala:
„Zrela ljubav je kad sve mogu i imam bez tebe, ali želim da bude sa tobom.”
Nezrela ljubav je Gordijev čvor u kojem se ne zna šta je čije, jer partneri imaju potrebu da se „stope” jedno sa drugim, nema individualnosti, različitosti se ne tolerišu.
Partneri očekuju da ih onaj drugi razume i „isceli”.
Mi razumemo druge uvek na način kako razumemo sebe i teško ćemo razumeti drugog, ono što u sebi ne razumemo.
A šta treba da razumemo?
U ljubavnom odnosu pokreću se procesi iz ranog detinjstva, zaljubljivanje ili idealizacija.
U detinjstvu, idealizujemo roditelje.
Verovatno ste čuli kako devojčice i dečaci govore: „Moja mama je najlepša na svetu”, „moj tata je najjači, on može da sruši ovu zgradu”.
Kasnije u procesu odrastanja dolazi do razočaranja, kada se uočavaju „mane” naših roditelja.
Postajemo svesni da naši roditelji ne prepoznaju naše potrebe, ne izlaze im u susret, iz različitih razloga, ili nemaju dovoljno razumevanja, suočavamo s tim da „idealno” ne postoji, da naši roditelji nisu idealni, nisu najlepši i nisu najjači i da su to samo naše iluzije.
Neki ipak, ostaju u iracionalnom uverenju i teže da pronađu „idealnog partnera” da bi se na taj način „iscelili”.

Uticaj detinjstva

Znači, u odraslom dobu, mi se nadamo da će ova faza arhaične idealizacije prerasti u zrelu ljubav, a ne ponovo, kao u detinjstvu, u razočaranje.
Međutim, odigravajući svoje rane iz detinjstva, nesvesno biramo partnere sa kojima „odigravamo” stare rane i potvrđujemo naša iracionalna uverenja o tome šta je odnos, ko je preko puta nas i da li smo dovoljno vredni da budemo voljeni i na koji način.
Kako da preživimo razočaranje, a zadržimo sliku roditelja/partnera kao celovite osobe, u kojoj, pored razočaranja, vidimo i ljubav?
Nažalost, u mnogim odnosima razočaranje nije prihvatljivo.
Tako i razlikujemo zreo i nezreo odnos.
U zrelom odnosu, mi delimo ljutnju i bolna osećanja, prihvatamo da oni postoje.
Odnos koji negira postojanje takvih emocija je Gordijev čvor.
To je odnos u kojem od malih sitnih pukotina na zidu, dolazi do „rascepa” doma, uz uzdrman temelj koji preti da se sve sruši.
Rast je moguć jedino ako prihvatimo da nismo savršeni, da pravimo greške, i mi i naši partneri.
Nekada, naizgled, neprijatne stvari moraju da nam se dese da bi nas dovele do dobrih stvari.
Zato je važno razumeti ovu fazu „zemljotresa” i iskoristiti je za lični i međusobni rast i razvoj. 

Prihvatanje, a ne pokoravanje

Evo još jednog primera nezrele ljubavi.
Jednom, beše to davno, neko mi je rekao „Ti možeš pokoriti ceo svet ako želiš”.
To je za mene tada bio najveći kompliment.
Vrlo često, partneri vole u nama samo onaj pobednički deo.
A šta ćemo sa drugim?
Ključna reč je prihvatanje.
Kada volimo, treba da vidimo, prihvatimo i volimo sve delove našeg odnosa i naše ličnosti, i dobre i loše delove, naravno težeći da na onim na kojima treba da radimo i radimo.
Nećemo pokoravati.
Tako nećemo biti u miru, već u nemiru.
Nećemo uvek biti pobednici.
Kakav je to svet u kojem neko to uvek jeste?
Kakva je to ljubav, ako težimo da nekog pobedimo?
Dvoje ljudi koji su u zrelom odnosu pomažu jedno drugom, ne težeći da pobede onog drugog i ne očekuju da ih onaj drugi izleči, trude se da pruže jedno drugom podršku u razvoju i da različitostima obogate zajedništvo.
Kao što je Jung rekao: „Čovek ne postaje prosvetljen tako što zamišlja figure svetlosti, već tako što osvesti postojanje mraka”.
Nezrela ljubav želi samo svetlo. I to po mogućnosti, da se nikad ne gasi.
Mrak nije opcija, slažem se.
Ali ne možemo da negiramo njegovo postojanje, postojanje dualnosti svuda oko nas.

‘Hoću li preživeti?’

Negiranje postojanja mraka ponekad ide do toga da je osoba toliko vezana za partnera da misli da neće moći da preživi bez njega.
Da će posle prekida odnosa doći mrak i da posle toga više nikad svanuti neće.
Kad kroz terapijski proces klijenti prolaze kroz ove faze, često me upravo to pitaju:
„Da li ću ja to preživeti” ili sami konstatuju: „Ja to neću preživeti”.
Odgovor je uvek: „Hoćete, svi prežive”.
Ali često usledi pitanje: „Hoće li biti uvek ovako teško?”
Kažem im: „Biće sve ređe teže”.
Kada se radi o emocijama koje su ovoliko preplavljujuće, to znači da dolaze iz prošlosti.
Na primer, normalno je da ćemo biti nervozni ili anksiozni ako je neko neprijatan prema nama ili odlazi od nas, ali ako je toliko preplavljujuće, onda je to iz prošlosti, iz iskustva koje smo imali, najčešće sa roditeljima.
Ideja je da se u terapiji prođe kroz takva iskustva.
Mi se vraćamo na tu tačku, tu pukotinu, prorađujemo ceo razvoj, rekonstruišemo priče i gradimo nova iskustva kroz koja ćemo na drugi, lakši i zdraviji način doći do cilja.
A cilj je uvek ljubav. Ona zrela.
Zrelu ljubav doživljavamo i gradimo kroz lično sazrevanje, između ostalog i prihvatajući partnera onakvim kakav on jeste, to jest prihvatajući njegovu samostalnost.
Partneri treba da budu samostalni, jer nedostatak samostalnosti može da bude rizik i predispozicija za izgradnju zavisnog tipa odnosa.

Zrela ljubav kao ‘meki pokrivač’

Evo šta još moji klijenti kažu šta je zrela ljubav.
Miljana: „Zrela ljubav je kada ti skoči holesterol, pa zajedno počnemo da jedemo biljčice. Zrela ljubav je kada mi pronađe omiljenu seriju kako bismo je gledali zajedno.
„Zrela ljubav je kada se izvinimo oboje posle svađe, bez premeravanja ko je kriv.
„Zrela ljubav je kad se radujemo sreći onog drugog. A možda je najviše zrela kada se trudimo da toj sreći doprinesemo.”
Ines: „Zrela ljubav je kompleksno osećanje satkano od elemenata koji svi zajedno čine da se osećamo udobno, kao kad utonemo u neki meki pokrivač.
„Zrela ljubav je osnažujuća i topla, nije pompezna već se otkriva i stvara u detaljima, sinhronizovanim navikama, ali ne nužno istim, podrazumeva i uzajamne ‘male, svesne’ žrtve. Nije uvek lagana. Zahteva napor.
„Ona je celina. Zapravo ljubav postoji samo ako je zrela. Ako nije zrela onda je to neko drugo osećanje, manje složeno i kratkoročnije”.
Vukašin: „Odabir i potreba. Odabir, jer mi biramo da volimo i da budemo sa voljenom osobom, a potreba jer trebamo nekoga zato što ga volimo”.
Život grade naši izbori.
Izaberimo da razumemo sebe i jedni druge.
Izaberimo da volimo.
Zrelo, naravno.

Ivana Raković
porodična psihoterapeutkinja

* tekst preuzet sa https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-68267389