Zavisnost od kockanja

Termini koji se koriste:

kockanje
patološko kockanje
zavisnost od kockanja

Sa brzim širenjem legalizovanog kockanja, kao što su kockarnice, lutrije, i on-line kockanje, „kockarsko ponašanje” je u porastu. Zavisnost od kockanja je poremećaj koji je brzo dosegao ozbiljne razmere, a sve učestalije pojavljivanje osoba sa problemom zavisnosti od kockanja dovelo je do toga da je od 1980. godine ova bolest uvršćena u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (ICD – 10) pod imenom patološko kockanje.
U Međunarodnoj klasifikaciji bolesti ICD-10 (koja je obavezna i u našoj zemlji), problem sa kockanjem svrstan je u poglavlje „Poremećaji navika i kontrole impulsa“, pod nazivom patološko kockanje (F63.0). U istoj dijagnostičkoj kategoriji i pod istim imenom ovaj poremećaj vođen je i u američkoj klasifikaciji DSM, sve do prošle godine kada je napravljen revolucionarni pomak i ovaj poremećaj u DSM-V postaje prva bihejvioralna bolest zavisnosti pod imenom zavisnost od kockanja. Pravno gledano mi smo u obavezi da i dalje u svakodnevnom radu koristimo termin – patološko kockanje ( i dijagnostičke kriterijume ICD-10), međutim snaga argumenta u DSM-V i neminovnost promene zastarelog ICD -10, daje nam za pravo da već u ovom trenutku govorimo i u našoj zemlji o novoj bolesti zavisnosti – zavisnost od kockanja.
Poremećaji navika i kontrole impulsa spadaju u specifične poremećaje ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).
Patološko kockanje je bolest gde se osoba ne može odupreti impulsima za kockanjem, što dovodi do ozbiljnih zdravstvenih, porodičnih, socijalnih i profesionalnih posledica.
Znači: zavisnost od kockanja nije samo gubitak novca, već bolest koja utiče na sve sfere života osobe ometa rad, školu ili druge profesionalne aktivnost
dovodi do emocionalnih ili drugih psihičkih problema
uzrokuje finansijske probleme
šteti porodiciilidrugim socijalnim odnosima
Šta je normalno kockanje

Pod normalnim kockanjem, podrazumevamo društveno prihvatljivo kockanje. Osoba koja normalno kocka može da ograniči svoje gubitke i “zaustavi se dok još dobija“. Ona je više motivisana željom za razonodom – zabavom, a manje zadovoljenjima konfliktnih potreba.

U okviru dijagnostičke kategorije zavisnosti od kockanja, razlikujemo dve grupe kockara:

1. Kockari koji “čeznu za uzbuđenjem”

Pobeda stvara „osećanje moći i zadovoljstva“, koji je verovatno povezan sa prekomernim oslobađanjem neurotransmitera dopamina. Kockari ovog tipa reaguju na kockanje sa neobičnim stepenom uzbuđenja, mada taj doživljaj retko ispoljavaju. Češće igraju igre kao što su karte, kockice, rulet, sportska kladionica. Pobeda može dovesti do povećanja uloga. Uzbuđenje prilikom kockanja je izuzetno prijatno i dostizanje istog postaje glavni fokus u životu kockara. U ovoj kategoriji uglavnom su muškarci.
Mnogi „kockari koji čeznu za uzbuđenjem“ su dominantni, kontrolišući, manipulativni sa velikim Egom. Oni sebe vide kao prijateljsku, društvenu, šarmantnu i velikodušnu osobu. Njihov IQ je iznad proseka. Oni su energični, ubedljivi i sigurni. Ipak, oni obično imaju nisko samopouzdanje. Obično počinju da se kockaju u ranom uzrastu, često u svojim tinejdžerskim godinama, postavljanjem male opklade na sportske događaje ili igranje karata sa prijateljima ili rođacima. U proseku prolaze kroz četiri faze u vremenskom periodu od deset do trideset godina.
„Kockari koji čeznu za uzbuđenjem“ vole „veštine“ kao što su poker ili druge kartaške igre, kockice, klađenje na trkama konja i/ili pasa i sportsko klađenje. Ovi kockari kockaju da bi pobedili drugog ili “kuću“. Oni često veruju da mogu da razviju sistem za postizanje ovog cilja.

2. Kockari koji beže od problema – simptomatski kockari

U poslednje vreme sve je više simptomatskih kockara u odnosu na „kockare koji čeznu za uzbuđenjem“.
Ovi zavisnici od kockanja dele neke iste karakteristike kao „kockari koji čeznu za uzbuđenjem“:
* Nisko samopouzdanje i samopoštovanje
* Lažljivost
* Manipulativnost
* Prolaze kroz četiri faze razvoja bolesti

Međutim, postoje značajne razlike, a razumevanje ovih specifičnosti može ubrzati oporavak.
Kockanje postaje problem kasnije u životu, često posle 30-te ili kasnije
Igraju igre na sreću: slot mašine, elektronski rulet, video poker, bingo, lutrija, druge mašine, internet
Kockaju se iz sasvim drugih razloga u odnosu na kockare koji „čeznu za uzbuđenjem“
Dok kockaju nalaze se u skoro hipnotičkom stanju. Kockaju da pobegnu od problema
Oslobađaju se fizičkog i/ili emocionalnog bola dok kockaju
Odgovorni su u većini oblasti života
Često su žrtve zlostavljanja
Ne podnose konfrontaciju, imaju očajničku potrebu osnaživanja i podrške
Brzo razvijaju zavisnost od kockanja
Obično traže pomoć za svoje kockanje u roku od 6 meseci do 3 godine nakon razvijanja patološkog kockanja
Velika verovatnoća dugoročne apstinencije od kockanja, ako mogu da zamene kockanje sa drugim aktivnostima ili razviju veštine preživljavanja i razrešavanja problema
Uglavnom sarađuju. Oporavak znatno ubrzan, prepoznaju i suočavaju se sa posledicama
Mnogo teže prolaze početak oporavka jer lako ne praštaju sebi i imaju duboki osećaj stida i krivice
Imaju veće šanse za oporavak, aktivnije su uključeni u svoje lečenje
Češće traže stručnu pomoć
Potrebno osnaživanje
Razvoj simptomatskog kockanja

Većina simptomatskih kockara počinje tako što posećuju kazino sa prijateljima ili porodicom jednom ili dva puta mesečno, kao društveni događaj. To je prilika da se odmore od svojih problema, a predstavlja i „neki vid zabave.“ Drugim rečima, oni kockaju zbog rekreacije. Relativno brzo prolaze kroz ono što se često pominje kao „pobednička“ faza. Vrlo često imaju samo pobedničku epizodu ali ne i fazu. Oni mogu ali ne moraju da imaju velike novčane dobitke. U drugu fazu ulaze gotovo odmah, i do treće faze očaja, i četvrte beznađa, prolaze u roku od dve do tri godine. Oni često traže stručnu pomoć.
Zajedničke karakteristike je da „Uvodnu fazu“ prate životne traume – kao što je gubitak partnera, posla itd. Kockanje postaje način da se nosi sa bolom ovog gubitka, ili sredstvo zamene gubitka – a zatim preovlađuje osećanje sramote i depresija.